Mehanizam produženja roka (Extension of Time, u daljem tekstu EoT) široko se primenjuje u ugovorima o građenju kako bi se uvažila kašnjenja na koja izvođač ne može da utiče. Prema srpskom pravu, međutim, izvođač ne može sudskim putem ostvariti pravo na produženje roka čak ni kada su ga ugovorne strane izričito ugovorile. Zaštitu mu pružaju odredbe o oslobođenju od odgovornosti za kašnjenje. Pravna teorija dopušta mogućnost da samostalni zahtevi za utvrđenje prava na produženje roka pod određenim uslovima budu dopušteni, ali srpsko procesno pravo i sudska praksa za sada ne pružaju oslonac za takve zahteve. U ovom tekstu razmatra se kako ugovorne odredbe, srpsko materijalno pravo i procesna pravila utiču na ostvarivanje prava na produženje roka.

I. Uvod

Produženje roka je pravni institut koji se široko primenjuje u ugovornim odnosima. O njegovoj pravnoj prirodi postoje različita shvatanja. Prema preovlađujućem shvatanju, reč je o pravu ugovorne strane koja svoju obavezu ne može da ispuni zbog okolnosti na koje ne može da utiče. Produženje roka može imati i preventivnu ulogu kada se jednoj strani neosnovano pripisuje povreda ugovora zbog kašnjenja za koje ona nije odgovorna.

Složenost ovog instituta najviše dolazi do izražaja kod ugovora o građenju. Građevinski projekti traju duže vreme i uključuju brojne međusobno povezane odnose. Na kašnjenje mogu uticati različiti učesnici u projektu, kao i spoljni faktori. Standardni obrasci ugovora o građenju u slučaju povrede ugovora ili neispunjenja obaveze obično daju naručiocu pravo da zahteva ugovornu kaznu ili da umanji iznos koji treba da isplati izvođaču.

Razlozi koji izvođaču daju pravo na produženje roka razlikuju se među standardnim obrascima ugovora o građenju, kao što su FIDIC, ÖNORM, AIA, ConsensusDocs i VOB/B. Ipak, mogu se svrstati u dve kategorije, opravdana kašnjenja (Excusable Delays) i višu silu (Force Majeure).

Pravo izvođača da zahteva produženje roka najčešće prati i pravo da zahteva naknadu troškova. To je razumljivo, naročito kada je do kašnjenja došlo zbog postupanja naručioca ili investitora. Kada kašnjenje izazovu spoljni događaji, poput elementarnih nepogoda, nepredviđenih prepreka ili neuobičajenih vremenskih uslova, a naručilac mu ni na koji način nije doprineo, pitanje troškova postaje presudno. Zahtev za produženje roka tada povlači i pitanje naknade troškova koji mogu ugroziti finansiranje projekta i poremetiti investicione planove naručioca. Otuda nastaju brojni sporovi o tome da li je događaj bio predvidiv, da li su se njegove posledice mogle ublažiti i o sličnim pitanjima.

Srpski pravni sistem pripada kontinentalnoevropskoj pravnoj tradiciji, u kojoj su zakoni i drugi pisani propisi osnovni izvori prava. Sudska praksa utiče na primenu prava, a obavezujući karakter imaju obavezna pravna shvatanja Vrhovnog suda Republike Srbije.

Osnovni propis kojim se uređuju ugovorni odnosi u Srbiji jeste Zakon o obligacionim odnosima (ZOO). On utvrđuje opšta načela, među kojima je sloboda ugovaranja (libertas contrahendi). Sloboda ugovaranja ograničena je prinudnim odredbama ZOO. Strane slobodno pregovaraju i zaključuju ugovore, ali pred sudom ne mogu ostvariti prava na osnovu ugovora ili pojedine ugovorne odredbe koja je protivna tim pravilima.

Pored materijalnopravnih izvora, kao što su ugovor i ZOO, značaj imaju i procesna pravila. Zakon o parničnom postupku (ZPP) uređuje postupak rešavanja građanskopravnih sporova i može uticati na mogućnost sudskog ostvarivanja pojedinih prava, uključujući i pravo na produženje roka. U praksi se zato može pokazati da je ostvarivanje izričito ugovorenog prava pred sudom neizvesno.

II. Srpsko zakonodavstvo i produženje roka

U Srbiji se na ugovore u oblasti građenja prvenstveno primenjuje ZOO. Relevantna su njegova opšta načela, odredbe o ugovoru o delu i posebna pravila o ugovoru o građenju. Strane u ugovoru o građenju mogu ugovoriti i primenu Posebnih uzansi o građenju.

ZOO ne uređuje izričito produženje roka ni kod jednog imenovanog ugovora, pa ni kod ugovora o građenju. Pominje ga samo kao mogući ustupak u okviru ugovora o poravnanju. I u tom kontekstu produženje roka je mogućnost o kojoj strane mogu da pregovaraju pri zaključenju poravnanja. Iz te odredbe ne proizlazi pravo koje bi se moglo ostvariti pred sudom.

Posebne uzanse o građenju detaljnije uređuju produženje roka. Izvođač može zahtevati produženje zbog promenjenih okolnosti ili zbog neispunjenja obaveza naručioca, pod uslovom da ga je to neispunjenje sprečilo da izvrši radove. Uzanse navode i primere događaja koji mogu opravdati produženje roka, pri čemu ta lista nije konačna.

Uzanse zahtevaju blagovremeno obaveštavanje i predviđaju da razlog za produženje roka mora nastati pre nego što sam izvođač padne u docnju. Izvođač na osnovu uzansi, kao i na osnovu ugovora o građenju, može od naručioca zahtevati produženje roka. Uzanse, međutim, ne propisuju postupak za ostvarivanje tog prava u slučaju spora. Njihove odredbe o produženju roka nisu preuzete u ZOO, pa u tom pogledu postoji pravna praznina.

Prema ZOO, izvođač ne odgovara za kašnjenje koje je prouzrokovao naručilac, na primer ako nije obezbedio materijal, odobrio tražene izmene ili uplatio avans. Uopšteno, izvođač ne odgovara za kašnjenje koje je posledica postupanja naručioca. Dok Posebne uzanse omogućavaju produženje roka zbog promenjenih okolnosti, ZOO izvođaču daje pravo da pred sudom ili arbitražnim tribunalom zahteva raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. U takvoj situaciji opstanak ugovora zavisio bi od spremnosti naručioca da pristane na produženje roka.

U ugovorima o građenju u Srbiji strane ipak često ugovaraju pravo izvođača na produženje roka u određenim okolnostima. Takvo pravo često proizlazi iz primene opštih uslova ugovora FIDIC, koji ga detaljno uređuju. Mogućnost njegovog ostvarivanja u sporu ostaje neizvesna.

Ako do kašnjenja dođe iz razloga koji su na strani naručioca, a strane se ne dogovore o konkretnom produženju roka, izvođač bi morao da se obrati sudu ili arbitražnom tribunalu radi utvrđenja tog prava. Ako izvođač nije imao dodatne troškove ili nema pravo na njihovu naknadu, njegov zahtev odnosio bi se na utvrđenje produženja roka. Sud ili tribunal bi o tome morao da donese odluku utvrđujuće prirode.

Ako se takav zahtev podnese sudu, tužilac mora da dokaže pravni interes za podnošenje tužbe. Član 194. stav 2. ZPP predviđa da se tužba za utvrđenje može podneti ako tužilac ima pravni interes da sud, pre dospelosti zahteva za činidbu iz spornog odnosa, utvrdi postojanje ili nepostojanje spornog prava ili pravnog odnosa, istinitost ili neistinitost isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes.

Pravni interes za tužbu za utvrđenje postoji kada tužiocu nije na raspolaganju drugi vid pravne zaštite, kada postoji neposredna opasnost od nastanka pravne štete i kada odluka može sprečiti buduće sporove i otkloniti pravnu neizvesnost. Svi ovi uslovi moraju biti ispunjeni kumulativno. Ako tužilac ne dokaže pravni interes, sud će odbaciti tužbu.

Kod samostalne tužbe za utvrđenje prava na produženje roka te je uslove teško dokazati. Izvođač može da zahteva naknadu troškova, da ospori zahtev naručioca za ugovornu kaznu ili da tužbom zahteva isplatu ugovorene cene ako ju je naručilac neosnovano umanjio ili izvršio prebijanje. Izvođač tako može zaštititi svoja ugovorna i zakonska prava u postupku povodom zahteva za činidbu.

Odlukom o zahtevu za činidbu jednoj strani nalaže se da nešto učini ili da se od nečega uzdrži. Sud u okviru tog postupka utvrđuje postoji li pravo ili obaveza na kojoj se zahtev zasniva i na tom utvrđenju zasniva svoju odluku. Zato o postojanju prava nije potrebna posebna odluka po tužbi za utvrđenje.

Ishod bi bio isti i kada bi se zahtev izvođača za utvrđenje ugovorenog prava na produženje roka preoblikovao u samostalni zahtev za utvrđenje da je izvođač, na osnovu prinudne odredbe ZOO, oslobođen odgovornosti za kašnjenje. Pošto postoji drugi vid pravne zaštite i nema neposredne opasnosti od nastanka pravne štete, sud bi takvu tužbu odbacio.

U srpskoj pravnoj teoriji razvija se stav da bi sudovi mogli da prihvate samostalne zahteve za utvrđenje prava na produženje roka. Prema preovlađujućem stavu, samostalni zahtev za utvrđenje prava na produženje roka ili oslobođenja od odgovornosti nije dopušten kada se to pitanje može rešiti u postupku povodom zahteva za činidbu. Pojedini autori, međutim, smatraju da pravni interes za samostalno utvrđenje može postojati kada postoji rizik od više sporova.

Shvatanje da rizik od više sporova može opravdati postojanje pravnog interesa ima značajnu podršku u pravnoj teoriji. Autori ukazuju na to da bi u različitim sporovima mogle biti donete protivrečne odluke o pravu na produženje roka ili o oslobođenju od odgovornosti. Pravna neizvesnost tada bi bila veća, a pitanje da li takvo pravo postoji moglo bi biti presudno za ishod kasnijih sporova. Samostalna odluka kojom se utvrđuje pravo na produženje roka mogla bi da spreči dalje sporove i doprinese efikasnosti i ekonomičnosti postupka.

Ostaje da se u praksi proveri da li će sudovi prihvatiti rizik od više sporova kao osnov za postojanje pravnog interesa. Srpski sudovi za sada su uzdržani pri oceni pravnog interesa, naročito kada je strankama na raspolaganju mogućnost da spor reše povodom zahteva za činidbu.

Iako za ovo shvatanje postoji uporište u teoriji, teško je zamisliti situaciju u kojoj bi rizik od više sporova na građevinskom projektu opravdao samostalnu tužbu za utvrđenje prava na produženje roka ili oslobođenja od odgovornosti. Pretpostavka je da bi jedan događaj koji je izazvao kašnjenje mogao dovesti do tri ili više sporova u vezi sa projektom. U njima bi, međutim, učestvovale različite strane, poput podizvođača, dobavljača ili finansijskih institucija.

Čak i kada bi sud ili arbitražni tribunal utvrdio pravo na produženje roka, to pravo bi proizlazilo iz ugovora između naručioca i izvođača. Ni naručilac ni izvođač ne bi mogli da se na tu odluku pozovu prema drugim učesnicima u projektu. Ishod bi bio isti kod samostalne odluke kojom se utvrđuje oslobođenje od odgovornosti, jer ono proizlazi iz posebne odredbe ZOO koja uređuje ugovor o građenju. Prema ZPP, odluka suda ili arbitraže obavezuje stranke u sporu, a prema trećim licima može imati dejstvo samo ako to proizlazi iz posebne prirode prava koje je utvrđeno, kao što je pravo svojine.

Iako pravna teorija dopušta mogućnost da samostalni zahtev za utvrđenje prava na produženje roka bude dopušten, teško je očekivati da će srpski sudovi to shvatanje prihvatiti u praksi. ZOO štiti izvođača kroz institut oslobođenja od odgovornosti. Izvođač može od naručioca zahtevati naknadu troškova ili isplatu ugovorene cene, odnosno zaštititi svoja prava tužbom za činidbu ili se braniti od neosnovanih zahteva naručioca.

Arbitražni tribunali, naročito u postupcima pred međunarodnim arbitražnim institucijama, verovatno bi prihvatili samostalni zahtev za produženje roka. Dejstvo arbitražne odluke kojom je rok produžen u srpskom pravnom sistemu ipak bi bilo upitno, posebno u odnosu na treća lica.

Samostalni zahtev za utvrđenje oslobođenja od odgovornosti po ZOO takođe bi bio nedopušten. Oslobođenje izvođača od odgovornosti proizlazi iz prinudne zakonske odredbe i primenjuje se bez obzira na sadržinu konkretnog ugovora. Sud bi i kod takvog zahteva strogo ispitivao postojanje pravnog interesa. Pošto je izvođač oslobođen odgovornosti po samom zakonu, sud bi smatrao da mu je na raspolaganju drugi vid zaštite. Pored toga, bilo bi teško dokazati neposrednu pravnu opasnost. Neposrednost bi postojala tek ako bi naručilac istakao zahtev za činidbu, dok pravna opasnost podrazumeva rizik od gubitka prava, a ne samo novčani gubitak, pri čemu izvođač svoje pravo stiče neposredno na osnovu zakona.

Oslobođenje od odgovornosti po ZOO ne daje ugovornoj strani mogućnost da pred sudom unapred istakne samostalni zahtev za produženje roka. Primenjujući srpsko pravo, sud ili arbitražni tribunal ne bi izvođaču samostalnom odlukom utvrdio pravo na produženje roka i odredio trajanje produženja. Sud, međutim, može da oceni odgovornost za kašnjenje kada odlučuje o zahtevu za činidbu, na primer o zahtevu za isplatu, i da odluku donese uzimajući u obzir sve činjenice konkretnog slučaja.

Prinudni karakter člana 607. ZOO može, međutim, ograničiti sud ili arbitražni tribunal kada su rizici ugovorom raspodeljeni u korist naručioca, naročito kada se istovremeno jave kašnjenja za koja su odgovorne obe strane. Oslobođenje izvođača od odgovornosti za kašnjenja koja se mogu pripisati naručiocu može dovesti do toga da se pri odlučivanju u potpunosti zanemari kašnjenje za koje je odgovoran sam izvođač.

ZOO je donet 1978. godine. Iako ga pojedini smatraju zastarelim ili nedovoljnim za savremene poslovne odnose, njegova dugotrajna primena govori u prilog neutralnosti i jednostavnosti njegovih rešenja. Uprkos značajnim promenama političkog i pravnog okvira u Srbiji, ZOO se pokazao otpornim i primenljivim i u novim okolnostima. Njegove odredbe i danas funkcionišu, što upućuje na to da izmene radi uvođenja produženja roka ili drugih pravnih instituta možda nisu potrebne. Prekomerno normiranje pojedinih oblasti moglo bi da uspori prirodan razvoj pravnog sistema.

Buduća primena produženja roka u Srbiji verovatno zavisi od usvajanja posebnih metodologija koje bi veštacima dale jasne smernice za ocenu kašnjenja i drugih događaja koji utiču na tok građevinskih projekata. Na osnovu nalaza veštaka, sudovi i arbitražni tribunali mogli bi da odlučuju o zahtevima svih strana, uzimajući u obzir prinudne zakonske norme i odredbe konkretnog ugovora. Tako bi mogli da donesu pravične odluke o odgovornosti za kašnjenje.

Zaključak

Iako se produženje roka često predviđa ugovorima o građenju u Srbiji, pravo na produženje roka može se pravno ostvarivati samo ako je izričito ugovoreno. Srpski pravni sistem izvođaču ne pruža neposredan mehanizam da pred sudom ili arbitražom dobije produženje roka, naročito na osnovu samostalnog zahteva. Zaštitu mu pružaju pravila o oslobođenju od odgovornosti, koja sprečavaju naručioca da ga sankcioniše za kašnjenja na koja izvođač nije mogao da utiče.

Pravna teorija dopušta mogućnost da samostalni zahtevi za produženje roka budu priznati u određenim okolnostima, naročito ako sudovi prihvate rizik od više sporova kao osnov za postojanje pravnog interesa. Srpski sudovi, međutim, do sada su bili uzdržani prema odstupanju od načela da se zaštita tužbom za utvrđenje pruža samo ako drugi pravni lek nije dostupan.

Buduća primena produženja roka u Srbiji verovatnije će se razvijati kroz preciznije ugovorne metodologije za analizu kašnjenja i nezavisne stručne ocene. Izmene zakona možda neće biti potrebne. U praksi bi izvođači trebalo da se postaraju da ugovorne odredbe o produženju roka budu jasne i da, gde je to moguće, razmotre međunarodnu arbitražu kao način rešavanja sporova.

Sudovi će i dalje o ovim pitanjima odlučivati povodom zahteva za činidbu, uz primenu pravila o oslobođenju od odgovornosti. Ostvarivanje produženja roka u Srbiji stoga prvenstveno zavisi od toga šta su strane dogovorile i da li mogu da se sporazumeju o konkretnom produženju.